Bi-Bi-Si, kao i većina medija zemalja koje su učestvovale u vazdušnim napadima na gradove Jugoslavije, nisu započinjale vesti brojanjem srpskih žrtava i nisu iz minuta u minut obaveštavali svoje gledaoce koliko je novih srpskih žrtava, koliko ih je povređeno i koje su starosti postradali. Većina medijskih kuća nije slala svoje ekipe kako bi svojim šokiranim gledaocima u Londonu i Hamburgu prikazala krvoproliće i užase. Srpske žrtve nisu imale ni lice ni ime. Kao što su bezimeni hiljade iračkih i avganistanskih žena i dece koji su poslednjih godina stradali u vazdušnim napadima zapadnih zemalja na baze terorista. Koliko je nevine dece tamo stradalo tokom poslednjih godina? Niko ne zna i niko ne pokušava da izbroji.

Međunarodni mediji vrlo dobro znaju da svaki rat ima svoja surova pravila. U ratu često stradaju i nevini, osim u jednom slučaju - kada je u pitanju pravedan rat Izraela protiv terorističkog Hamasa i Islamskog džihada. Kada izveštavaju o ovom ratu, većina zapadnih medija primenjuje potpuno drugačije standarde. Tragične žrtve vojne intervencije Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) su na naslovnim stranama, o njima se dramatično izveštava kao da pre operacije u Gazi nije bilo ratova u svetu i kao da u ovom trenutku civili, čak i u većem broju, ne stradaju u Siriji, Iraku, Nigeriji i Keniji. Žene i deca tragično nastradali u drugim kriznim područjima u svetu posebno su „povlašćeni“ – oni nisu žrtve Izraela te stoga mediji njihovu smrt ne naglašavaju.

Smrt nevinih civila je uvek tragedija. Ne znam nijednu vojsku koja poput IDF-a tokom borbenih dejstava nastoji da broj civilnih žrtava bude minimalan. Vrlo često se vojne operacije otkazuju u poslednjem trenutku, jer civili mogu biti ugroženi. Vojska unapred obaveštava ljude i moli ih da napuste svoje domove u opasnim područjima. Tokom operacija, izraelski piloti se suočavaju sa teškim moralnim dilemama. Ukoliko ciljaju rakete sakrivene u bolnicama i džamijama, dolaze u opasnost da ubiju civile. Ukoliko ne reaguju, te rakete će, nakon nekoliko minuta, biti lansirane na neko izraelsko obdanište ili sinagogu.         

Evropski mediji neretko nas optužuju da delujemo „nesrazmerno“. Ali koja bi reakcija bila proporcionalna na neprestano lansiranje raketa na našu teritoriju tokom poslednjih devet godina? Da li i mi njih treba da raketiramo bezobzirno kao što to oni čine? Da li bi to bilo srazmerno? Treba li decenijama da živimo po skloništima uz zvuke sirena, pokušavajući da spasimo našu decu za petnaest sekundi, pre nego što projektil padne?   

Izrael se bori za život protiv varvarske organizacije koja eksplicitno poziva na njegovo uništenje. Ovo je klasičan primer samoodbrane jedne suverene države od terorističkih organizacija. Ali, mediji koriste „pedeset nijansi“ manipulacija kada izveštavaju o prirodnom pravu Izraela da se brani od antisemitske terorističke grupe koja u svojoj povelji srednjovekovnim jezikom propoveda ubistvo Jevreja. Hamas, produžena ruka Irana, kriv je za smrt stotine ljudi, žena i dece u izraelskim autobusima, picerijama i disko klubovima.

Hamas je protiv svakog političkog rešenja i poziva na džihad i uništenje Izraela. Rešenje o postojanju dve države najveća je noćna mora Hamasa koji naglas sanja o jednom velikom islamskom kalifatu u kome se odrubljuju glave, odsecaju ruke, a žene javno kamenuju na trgovima. Hamas je lokalna verzija Al Kaide, neprijatelj Izraela i zapadne civilizacije, ali pre svega najveći neprijatelj palestinskog naroda kome uskraćuje slobodu.

Čak i Egipat, najznačnija arapska država, zvanično optužuje Hamas za ratni zločin nad sopstvenim stanovništvom, kao i za eskalaciju sukoba i krvoproliće. Egipat je, kao posrednik, ponudio prekid vatre 15. jula. Izrael ga je prihvatio, a Hamas odbio nastavljajući raketiranje.

Ukoliko neko sluša vesti, mogao bi da poveruje da Izrael planira da ponovo okupira Gazu kako bi onemogućio normalan život njenom stanovništvu. Nema veće laži. Izrael se u potpunosti povukao iz Gaze 2005., pre devet godina. Nema izraelske okupacije Gaze, nema vojnog prisustva, nema naselja, čak su i jevrejska groblja izmeštena. Prvi put u svojoj istoriji Palestinci su dobili teritoriju da na njoj izgrade samostalan život. Nažalost, umesto da razvijaju ekonomiju, kulturu i demokratiju, stanovnici Gaze su se na izborima opredelili za terorističku grupu koja veruje u rat kao razlog sopstvenog postojanja. Nije Izrael taj koji napada Gazu poslednjih devet godina. Napadi na Izrael dolaze iz Gaze. Šta biste vi uradili kada bi se teroristička organizacija na vašim granicama zaklinjala na uništenje vaše države, vaših porodica i godinama na vas ispaljivala rakete?

Izrael govori istinu, ali mnogi ne žele da je čuju. Optuživati Izrael postalo je pomodarstvo. Žalosno je što veliki deo međunarodnih medija umesto da svoju oštru kritiku uperi protiv dogmatske, antisemitske, terorističke organizacije, u fokus stavlja isključivo jedinu demokratsku i slobodnu zemlju na Bliskom istoku koja se hrabro bori protiv talasa terora.

Nemam nikakvih očekivanja od medija islamskih zemalja. Upirem prstom u neke evropske medije koji su u vaše ime unapred odlučili da je Izrael jedini negativac u ovoj priči. Jednostrano, antiizraelsko izveštavanje baca tamnu senku na objektivnost i profesionalizam novinarstva.                                                     ​